Zašto ovaj blog -oni ne umeju da Vas zamole a i ne znaju da treba

Deca sa smetnjama u razvoju trebaju bolje uslove za razvoj.


Državne institucije ne poseduju adekvatne, savremeno obučene terapeute. Nedovoljan ih je broj, ne usavršavaju se, čak često nemaju ni saznanja o novim, proverenim tendencijama u radu sa decom, koja imaju smetnje u razvoju. Nema dovoljno termina, čak ni za takav zastareli način rada.To je možda minimum za decu sa blažim smetnjama, možda se ona mogu tako izvući.
Zajednička crta dece sa smetnjama u razvoju je nesaradljivost, loša pažnja i koncentracija. Terapeuti uglavnom ne znaju kako zadobiti dete za saradnju.To je dugotrajan postupak, koji se uči, koji se sastoji od novih (naučnih i empirijskih) postupaka, detaljno razradjenih kroz odredjene pristupe, koji se stalno usavršavaju. Nije tu dovoljna osetljivost terapeuta, sreća, prethodno iskustvo i slamanje volje deteta.Deca sa smetnjama u razvoju imaju problem sa imitacijom, što je osnov učenja. Ne uče spontano, tako da ima previše toga šta ih se mora naučiti a sa uzrastom zahtevi progresivno napreduju a oni sve više zaostaju za tipičnom decom. Roditelji tipične dece ne znaju kada je dete prvi put skočilo, kada je nacrtalo krug, kada je naučilo razne stvari, jer uči spontano, u hodu, imitacijom...to je lančana reakcija, to se podrazumeva i dešava samo od sebe.. Kod dece sa smetnjama taj lanac mi pokrećemo i slažemo karike. Neko dete će uspeti uz pomoć da nastavi dalje samo, neko ne ali je važno da može da napreduje. Moramo im omogućiti da koračaju napred, da dobiju svoje karike.
Znači važan je kvalitet rada, mora se menjati. Dolazimo i do kvantiteta. Deca sa smetnjama u razvoju moraju učiti svakodnevno i to više sati. U državnim institucijama nema dovoljno termina, pa tako deca dobiju po čas nedeljno "ako imaju sreće". Sa neobučenim osobljem (terapeutima, vaspitačima itd) i roditeljima ( i njih neko mora obučiti) dete arči svoje vreme za napredovanje, prolazi vreme a ono sve više zaostaje za vršnjacima.Mozak se najviše razvija do treće godine i u predškolskom uzrastu. Kakva je to zamka za roditelje i očajnička nada da će vremenom biti bolje.. Bez adekvatnog rada i intenzivnog rada čuda se ne dešavaju ili bar izuzetno retko.

Terapeuti očekuju uputstva za rad od dečijih psihijatara ili psihologa ako ne i superviziju ali oni se bave procenama, testiranjima i dijagnozama. Struka nije povezana i ne saradjuje. Deca dobijaju različite dijagnoze u zavisnosti od ustanove i stručnjaka. A rad je sličan sa decom sa smetnjama (obuka) ali se prilagodjava svakom detetu a ne dete radu, kako je kod nas.Neurolog i psihijatar su takodje odvojeni i ne znaju uticaj dijagnoza ovih drugih na odredjeno dete, pa tako od jednog deteta dobijete dva.
A tu je i rana intervencija i inkluzija. Predugačka tema, o tome kasnije. Samo da kažem da je potrebno da se počinje sa ranom intervencijom a ne sa pomahnitalim i izgubljenim roditeljima, koji liče na ping pong loptice obilazeći stručnjake i terapeute, propuštajući upravo taj preduslov za što bolji oporavak-ranu intervenciju. Ovde još uvek govore i stručnjaci (prvenstveno mislim na pojedine pedijatre i defektologe, često logopede)da muška deca kasno propričaju, da je možda neki predak kasno prohodao, da ne treba rad do treće godine ili čak kasnije itd. Inkluzija? Već dovoljno dugo postoji da bi bila samo mogućnost deteta sa smetnjama da upiše redovan vrtić ili školu i da se ne dozvoli odlaganje škole zbog te magične reči.
U privatnoj praksi ima pionira, sjajnih pokušaja, ozbiljnijeg rada sa ozbiljnijim rezultatima ali i mogućnosti za komercijalizacijom i prodavanjem magle.Kako plaćati sve te terapije, malo ima roditelja sa izuzetno visokim standardom. Roditelji se odriču svega ne bi li priuštili detetu koliko mogu a opet ne bude ni to dovoljno, ni u privatnoj praksi nije rešena aova problematika. Daj šta daš, ne pitam za cenu, nemam izbora.. Mnogi ne mogu da plate ni daj šta daš...
Ovo je problem koji se rešava na duge staze, gde se napredak ne vidi brzo, nekada su to mrvice. Tu nema lekova, operacija, konkretne jednokratne pomoći, nemerljivo je-nevidljivo za javnost, tu postoji bezbroj nijansi, stepenica.. Potreban je kontinuiran, kvalitetan, intenzivan tretman.-RAD. Tu nema naslova u novinama za humanitarnu akciju-preširoko je i nedovoljno konkretno, to zahteva potpunu reorganizaciju u postojećem sistemu. Ko će to uraditi, kada? Hoćemo li čekati stihijski da se nešto desi i prepustiti i pustiti još koju generaciju dece a mogli smo im pomoći. Ne možete mirno spavati, to nije u redu.
Ja nemam iluziju da savremeniji rad donosi svakom detetu oporavak. Na žalost, to nije uvek moguće, češće nije. Ali je sigurno moguće postići detetov maksimum. Malo li je? Deca imaju pravo na to.Kako znamo gde im je ta granica, ako smo predaleko od nje?
Ovo nije pljuvanje po terapeutima, struci, niti napad na njihovu ličnost, mnogi se zaista trude i ne mogu da iskoče iz sistema ili svojih mogućnosti.Izvinjavam se onima na koje se to ne odnosi, ipak ih ima, ali ne mogu sami promeniti stanje. Ovo je apel za promenama. Apel za pomoć. Deca sa smetnjama ne umeju da vas zamole a i ne znaju da treba.